ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА ОПШТИНЕ ТЕМЕРИН

ИСТОРИЈА

ИСТОРИЈА ТЕМЕРИНА

1332. године – Темерин се први пут спомиње у папској признаници упућеној Лаурентију де Темерију, жупном  свештенику, због плаћања папског пореза.

Темерин је био у саставу Краљевине Угарске до Мохачке битке 1526. године, а након тога је наступио период Отоманског царства.

Темерин се спомиње у турским пореским књигама из 1553. године као насеље са 11 кућа од којих 4 плаћају порез, а 7 не плаћа. (кућа – породица са 10, 20 али и више чланова).

Први поименични списак српског становништва Темерина забележен је у Сегединском дефтеру из 1560–1561. године. Тада је било 20 кућа које су плаћале порез. На основу пореских обавеза може се видети да су се тадашњи становници бавили производњом житарица и поврћа, сточарством и пчеларством.

1722. године Темерин је био српско насеље са 62 куће; 1769. године има 208 кућа; 1773. године има 183 куће. Темерин има 215 српских домова 1786. године, када у њему живи и ради 5 православних попова (Према Д. Руварцу). Из тог периода потиче и прва војна карта насеља Темерин, које се пружало лучно у четири реда кућа, а било је окружено јарком дугим око 13 км.

У документу фонда Илирске дворске депутације из 1772. године везано за Темерин записано је: Овде је 30 година стара школа“, па се може закључити да је школа у насељу постојала од 1742. године. Наводи се и следеће: Ту се учи читање, писање, црквене песме и молитве. Школске трошкове обезбеђује Општина (комунитет) која плаћа учитеља, о чему брине један свештеник“. 

Према подацима: 1720. године кнез Темерина био је Радојица Парастинац, у периоду 1725-26. Јосим Ратковић, 1730. Младен Кусовин. Након 1770. године, локални кнез био је Гаја Грујић, који је остао на овој дужности неколико година.

Између 1746. и 1749. године, Темеринци су у свом већ богатом и развијеном месту изградили православну цркву, посвећену Светом Вазнесењу Господњем. Црква се налазила на почетку данашње Босанске улице, на њеној десној страни, где су данас куће под бројевима од 2 до 10. Поред војне карте, о постојању цркве сведоче и црквене књиге, од којих се неке и данас чувају у цркви у селу Ђурђеву. Била је саграђена од цигли (димензија 17м дужине, 6,5м ширине, око 6м висине), што је веома важно јер је већина сеоских цркви тада била од дрвета. Црква је имала звоник, саграђен иза главне грађевине, са 11 специјалних прозора са гвозденим решеткама на њима. Цркву је градио Јохан Милер, а на томе је инсистирао и радове усмеравао Висарион Павловић, епископ Бачко-Сегединске епархије.

Међу црквеним ђацима био је Лукијан Мушицки - књижевник, професор богословије, горњокарловачки епископ. Рођен је у Темерину 1777. године. Био је пријатељ и сарадник Вука Стефановића Караџића, коме је предложио садашњи изглед слова Ђ“ у азбуци.

Највећи део ондашње Бачке је био Коморски посед (56 насеља, међу којима је био и Темерин). Комора је 1796. године продала Темерин и Бачки Јарак за 80.000 форинти грофу Шандору Сечењу.

1782. године почиње насељавање Мађара у Темерин.

1787. године досељавају се Швабе из Виртемберга (који су првобитно били упућени у Руму) и оснивају насеље Бачки Јарак, место које је до тада била пустара у Бачкој.

1796.-1800. године; Гроф Шандор Сечењ покушао је да Темеринске Србе претвори у јобађе (кметове), што је резултирало четворогодишњим покушајем Срба да Темерин припоје Војној граници, тј. најближем Шајкашком батаљону. Како нису успели у својим намерама, Срби су одлучили да се иселе из Темерина 21. јула 1799. године. Изаслана жупанијска комисија је одложила сеобу за кратко и сачинила драгоцен документ, односно попис имена 178 старешина кућа које се исељавају. Након неколико месеци број исељеничких породица се повећао на 210 (укупно 1.610 становника).

У пролеће 1800. године Темерински Срби су су своје куће и цркву разградили и пренели сав грађевински материјал у Пашку област, где су основали ново насеље Ђурђево, јер су се селили на Ђурђевдан. За пет година саградили су нову већу цркву и посветили је, исто као и у Темерину, Светом Вазнесењу Господњем.

Наредних 120 година Темерин је био без Срба. Гроф Сечењ је довео мађарске колонисте, сељаке из жупанија Пешт, Фехер и Толна. Међу њима је било доста Словака, који су се брзо стопили са Мађарима.

Између 1796. и 1804. године гроф Сечењ је дао да се изгради репрезантативно здање – палата или каштел. Каштел је данас под заштитом државе и у њему је смештена средња техничка школа.

Од породице Сечењ, темерински посед и каштел купио је трговац Антал Фернбах из Апатина. Ана и Петар Фернбах, његови наследници, држали су темерински велепосед све до аграрне реформе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1920. године.

1799. године, Темерин је проглашен за варошицу и добио право на одржавање 4 сточна вашара годишње.

Католичка црква изграђена је 1804. године, а “стара школа” сазидана је 1835. године.

1848. године, у српско-мађарском сукобу Темерин је у борбама у потпуности изгорео, а становништво је избегло на север у Бачку Тополу, Мали Иђош и Чантавир, одакле се након 2-3 године већи број становника и вратио у своје домове.

2. јула 1899. путена је у промет железничка пруга Нови Сад-Темерин-Бечеј, као и темеринска железничка станица. Њеном изградњом почиње индустријски развој Темерина, као и пуштање у погон циглане и првих парних млинова. Тако Темерин брзо постаје један од значајних трговачких центара у југоисточној Бачкој.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца почео је нови период у историји и економији насеља. Посед Фернбахових је био један од мета аграрне реформе. Пољопривредне власти из Београда и Новог Сада донеле су нови закон, колонизирајући сељаке из Новог Сада и његове околине.

1920. године почело је стварање нове добровољачке колоније јужно од Темерина. Досељеници су ново насеље назвали Старо Ђурђево 1929. године, у успомену на старо српско насеље у Темерину.

1927. године, између два рата, Темерин је добио електричну енергију.

Током војне окупације, 1941.-1944. године, становници Старог Ђурђева и Сирига су протерани из својих домова, а мађарске породице из Буковине су насељене на њихову земљу. 1944. године, они су напустили Старо Ђурђево и Сириг, као и Немци Бачки Јарак. Оснивачи Старог Ђурђева и Сирига су се вратили својим старим домовима. Бачки Јарак је током 1946-47. године колонизован досељеницима из Босне и Херцеговине. Током шездесетих и седамдестих година XX века, неколико стотина породица из села Врбљани (општина Кључ, БиХ) доселило се у Старо Ђурђево.

Након распада СФРЈ, у Темерин се доселио велики број српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, а северно од Темерина изграђено је ново насеље за избеглице.

БРОШУРА

brosura

МАПА

mapa

СУВЕНИРНИЦА

suvenirnica

ПРЕЗЕНТАЦИЈА