Легат Кароља и Злате Барањи

ЛЕГАТ БРАЧНОГ ПАРА БАРАЊИ
Адреса: Новосадска 352, Темерин
Контакт телефон: +381 (0)62 802 41 97

Брачни пар уметника, вајара и скулптора, Карољ Барањи и Злата Марков Барањи оставили су легат непроцењиве вредности Темерину, верујући да овде људи имају слуха за њихов свет, израз и одраз у времену. Карољ Барањи и Злата Марков Барањи, стварали су у време Пикаса, а Карољ је са Иваном Табаковићем понео Гран при 1937. године са Светске изложбе у Паризу, за четири зидне слике од керамике великих димензија које су красиле вајарску салу југословенског павиљона. Њихов најпознатији рад “Икарус“ краси зграду Ваздухопловне команде у Земуну.

Њихови радови улепшавају многе просторе, а између осталог и парк на Палићу где се налази и Златина скулптура „Јесење сунце“. У Темерину се могу видети две јавне скулптуре и један рељеф Кароља Барањија и Злате Марков.  Испред Културног центра „Лукијан Мушицки“ у центру Темерина постављена је скулптура „Девојка која се чешља“, а испред основне школе „Кокаи Имре“ скулптура „Бик“. Зла­та је 1982. го­ди­не Зре­ња­ни­ну по­кло­ни­ла 30 сво­јих ра­до­ва (скулп­ту­ра, сли­ка­не ма­јо­ли­ке и сли­ка) и де­сет ра­до­ва сво­га су­пру­га Кар­ла Ба­ра­њи­ја, а 1983. по­клон, ко­ји је пре­дат на чу­ва­ње На­род­ном му­зе­ју, уве­ли­ча­ла је с још 14 сво­јих сли­ка­них ма­јо­ли­ка и сли­ка.  Њихови радови се налазе и у Градским музејима у Суботици и Новом Саду, као и у Галерији савремене уметности „Ликовни сусрет“ у Суботици. Део радова и уметничке документације двоје стваралаца удовица је поклонила Темерину 1984. године, па је тако настала Спомен збирка – легат који чува 41 дело Кароља Барањија и 14 дела Злате Марков Барањи. Негде око половине дела изложених дела убраја се у разне подгрупе керамике: материјал радова Злате Марков је углавном мајолика и теракота, док су дела њеног партнера првенствено од шамота.

Њихову повезаност са Темерином госпођа Барањи описује на следећи начин:
„Када смо се вратили из Будипеште и настанили у Новом Саду, Карољ је одмах отишао у Темерин по глину. Лончарски мајстори Јођеф Сечењи и Ференц Вашаш били су прави правцати геолози, добро су познавали слојеве глине на целој територији Бачке, њихову дебљину, састав, пластичност, однос мешања итд. Карољ је високо ценио ту њихову припремљеност, а био је импресиониран и срдачношћу коју су испољавали. Волео их је и ценио и као стручњаке и као људе. Осим тога, кад год му је била потребна обрада дрвета или гвожђа, одлазио је у Темерин. Многи су веровали да се Карољ Барањи родио у Темерину, јер ову врсту сарадње, темељене на чистом људском уважавању, нису другачије могли да замисле.“ („Море блата, људи из блата“, Чорба Бела)

Карољ Барањи (Нови Сад, 3. новембар 1894. – Нови Сад,  13. март 1978.) основну школу завршио је у Сремским Карловцима, гимназију је похађао у Новом Саду а матурирао у Врбасу. Студирао је на Филозофском факултету у Будимпешти до почетка Првог светског рата када прекида студије и враћа се у Врбас. Већ опредељен за ликовну уметност убрзо одлази у Минхен (1917.) и учи код сликара Петера Корде. Две године касније, прве сликарске радове излаже на изложби у Будимпешти где поново долази 1922. да би учио вајарство код Бела Фаркаш Панкотаиа. Током наредне године окупља више војвођанских уметника у неформално удружење и са њима излаже у више градова Војводине. Но удружење се убрзо распада а Барањи долази у Паризу, где ради у атељеу француског архитекте и вајара Камила Жарниеа (1923.-1925.). Поред скулптуре Барањи се паралелно бави и керамиком. После рата Барањијеви радови у поједностављених форми, сведени на равни са декоративним елементима. Та дела су монохромно бојена и прилагођена савременој архитектури у слободном простору, са доста примењених, фолклорних и рустичних елемената што одаје утицај керамике којом се и даље успешно бавио. Послератне скулптуре је изводио у камену, дрвету, шамоту и гвожђу.

Злата Марков-Барањи (Житиште, 17. март 1906. – Нови Сад, 15. март 1986.) је рано остала без родитеља, а врло брзо и без сестара, али јој солидна породична финансијска ситуација обезбеђује редовно школовање. Прво у интернату у Букурешту да би потом основну и средњу школу завршила у Великом Бечкереку (Зрењанину). Школовање је наставила у Темишвару и Бечу где је учила сликарство, музику и језике. После упознавања са својим будућим супругом Карољем Барањијем, док је још боравио у Паризу, дописивања, интензивни контаката а потом и венчања (1925.), код њега учила вајарство. У некој врсти породичног атељеа у Будимпешти Злату су још подучавали и Карољеви пријатељи уметници Ференц Међаши и Бела Фаркаш Панкотаи. У Нови Сад брачни пар Барањи се коначно пресељава 1931. године купивши виноград на периферији града да би могли сазидати керамичку пећ, јер се у то време, по њеним речима, од скулптуре није могло живети.

У Новом Саду током рата Карољ улази у Удружење (Бачких) уметника које у време окупације организује изложбе (Нови Сад, Будимпешта, Палић, Сегедин), те због тога вероватно одмах по ослобођењу бива третиран као ратни заробљеник и депортован у затвор у Фочи. По записима његове супруге, Карољ се обрео у Мађарској већ 1946. године. До поновног повратка у Нови Сад 1958. године, предавао је анатомију, вајање и керамику у уметничким и занатским школама у Чонграду и Сегедину, а био је активан и у мађарском удружењиу уметника. Ипак, као и остали становници Новог Сада, Барањијеви су четрдесетих године живели у великој неизвесности. У периоду 1935.-1940. већ су били релативно етаблирани уметници, као сасвим ретки вајари и керамичари  који повремено обављали и уметничко-занатске послове. Може се рећи да су били познатији као уметници керамике и керамопластике, тада сасвим нових уметничких дисциплина на овим просторима.

После рата Злата се сасвим посвећује керамици и керамопластици, мада је учествовала још на првој изложби керамике у Војводини (1934). Током 1948. године покренула је Одсек уметничке керамике у новосадској Школи за примењену уметност где је у период 1953-1961. преносила своје богато искуство рада у керамици. Једна је од однивача Удружења уметника примењене уметности Србије и Војводине а била је и председник УЛПИДИВ-а (Удружење примењених уметника и дизајнера Војводине). Настојећи да активност бележи и учествовањем на изложбама, већ на првој изложби керамике у Југославији у Београду (1954). Њени радови у форми керамопластике и керамосликарства одишу благом осећајношћу и уметничком занесеношћу. Награђена је сребрном медаљом на колективним изложбама у Бриселу (1958, 1969), Златном Формом (1965) и Октобарском наградом Новог Сада, са супругом (1969). Заједно су излагали у Новом Саду, Суботици, Бачкој Тополи, Сегедину и Будимпешти.

Радови

Свакако њихов најмонументалинији рад је скулптура „Икарус“ (1938.) на згради Ваздухопловне команде у Земуну архитекте Драгише Брашована (1887-1965). Оновремена штампа експлицитно, са ауторкиним изјавама, говори у више написа да је на конкурсу победила Злата Марков-Барањи: „Ја сам себи дала највише труда да израдим леп модел и због тога сам и победила. Без обзира на став осталих, познатијих и рекламираних уметника“. Сам Карољ Барањи о „Икарусу“ каже: „Фабрика авиона „Икар“ из Земуна расписала је позивни конкурс за једну рељефну скулптуру Икара, намењену фасади управне зграде. Прву награду, а самим тим и израду скулптуре сам добио ја, мада су на конкурс били позвани академски професори из Београда и изврсни вајари. Тиме сам пажњу уметничког света главног града скренуо на себе. На фасаду нове палате војно-ваздухопловне команде у Земуну требало је такође поставити скулптуру Икара. Конкурсну награду, самим тим и извођење, опет сам добио ја, односно моја супруга, јер сам конкурисао под њеним именом. По многима то је један од најлепших украса зграда не само у Србији него и Југославији“. („Море блата, људи из блата“, Чорба Бела)
Скулптура Икаруса која израња из зидне равни, уздигнутих и раширених крила, представљена је у јаком експресивном набоју у коме су хоризонталне и вертикалне масе затегнуте скоро до пуцања. Тело је извајано у форми јуначког торза док геометрија крила читаву фигуре усмерава према посматрачу. Нема сумње да је земунски Икарус једна од најуспелијих вајарских композиција на неком од јавних објеката у српској међуратној архитектури.

„Меркур“, скулптура на згради новосадске Трговачке омладине, Карољ Барањи
Пластична декорација цркве Светих апостола Петра и Павла у Добоју, Карољ Барањи
Скулптура Ђорђа Натошевића, постављена на згради Учитељског дома, Карољ Барањи
Рељеф Икаруса на фасади управне зграде фабрике авиона Икарус из Земуна, Карољ Барањи
Рељефи на згради железничке станице у Новом Саду (данас је очуван један), Карољ Барањи
Медаљони са ликовима војвода из Првог светског рата на фасади новосадске Бановине (Живојин Мишић, Радомир Путник, степа Степановић, Петар Бојовић), заједнички рад Барањијевих
„Је­се­ње сун­це“ (у на­ро­ду по­зна­ти­је као „Ба­ки­це“), чу­ве­на брон­за­на скулп­ту­ра ко­ја се на­ла­зи у пар­ку на Па­ли­ћу код Су­бо­ти­це, Злата Марков Барањи
„Сирочићи“, скулптуре, Злата Марков Барањи – стална поставка Народног музеја у Зрењанину
„Ула­зак срп­ске вој­ске у Но­ви Сад 1918. го­ди­не“, бронзани рељеф на Београдској капији у Петроварадину, Злата Марков Барањи
„Орање“ и „Жетва“, рељефи који се налазе на згра­ди но­во­сад­ског Ин­сти­ту­та за ра­тар­ство и по­вр­тар­ство у Ули­ци Мак­си­ма Гор­ког, Злата Марков Барањи
„Де­ча­ци и де­вој­чи­це“, скулптура ис­пред Основ­не шко­ле „Жар­ко Зре­ња­нин“ на Ли­ма­ну 3 у Но­вом Са­ду, Злата Марков Барањи