НАЈДУЖА УЛИЦА У СРБИЈИ
Темерин, по незваничним подацима, има најдужу улицу у Србији, а тиме се истицао и у претходној СФРЈ. Са градњом пута почето још за време Марије Терезије, а мештани Темерина су и у наредним деценијама наставили да улажу у овај пут. Када се почело са градњом, постојао је обичај да се уместо камена темељца постављају крстови са Исусом, па се један и данас може видети на излазу из Темерина према Бечеју. Почетком 19. века овај пут се нашао у плану за урбанистичко уређење и требало га је населити. Мештани Старог Ђурђева препричавају да су прве куће почеле да се граде око 1900. године, а историја памти да су тридесетих година XX века сиромашним породицама додељивани плацеви у аренду. И тако, трошни пут окружен мочварама, почео је да личи на улицу, која ће неколико деценија касније постати најдужа и најнасељенија у тадашњој Југославији.
Данашња Новосадска или некадашња улица Маршала Тита, дуга је 12,5 км. Када се долази из правца Новог сада, прво се улази у Бачки Јарак у коме улица има 142 куцна броја, а при уласку у Темерин бројеви поново крећу из почетка од броја 2 па до 694.
Новосадска улица дуго је била прва станица поштанских кочија које су долазиле из Беча, па су преко Петроварадина ишле за Темишвар и Брашован.
ЛУКИЈАН МУШИЦКИ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СМИСЛИО СЛОВО „Ђ“
Лукијан Мушицки рођен је 27. јануара 1777. године у Темерину. Основну школу учио је у Темерину, гимназију у Новом Саду и Сегедину, а права и филозофију у Пешти. По завршеним студијама Лукијан је постао администратор митрополијске канцеларије у Карловцима, наставник богословије и пошто се закалуђерио, архимандрит манастира Шишатовца.
Као врло учен и образован књижевник, Мушицки је написао четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја.
Лукијан Мушицки је живео у доба Вукове реформе језика и правописа, па се и сам бавио питањем језика. За време у којем је живео, Лукијан је важио за изузетно учену особу, па није чудно што је управо он заслужан за увођење слова Ђ у азбуку.
САВРЕМЕНИЦИ ПИКАСА – КАРОЉ БАРАЊИ И ЗЛАТА МАРКОВ БАРАЊИ
Брачни пар уметника, вајара и скулптора, Карољ Барањи и Злата Марков Барањи оставили су легат непроцењиве вредности Темерину, верујући да овде људи имају слуха за њихов свет, израз и одраз у времену. Карољ Барањи и Злата Марков Барањи, стварали су у време Пикаса, а Карољ је са Иваном Табаковићем понео Гран при 1937. године са Светске изложбе у Паризу. Карољев награђени рад “Икар“ красио је зграду фабрике авиона у Земуну.
Њихови радови улепшавају многе просторе, а између осталог и парк на Палићу где се налази и Златина скулптура „Јесење сунце“. У Темерину испред КИЦ “Лукијан Мушицки“ се налази скулптура „Девојка која се чешља“, а могуће је обићи и музејски простор у центру места где су изложени радови ово двоје уметника.
СИРМАИ КАРОЉ – ПИСАЦ ДВА ГРАДА
Карољ Сирмаи је рођен 1890. године у Темерину, а од 1923. године је живео у Врбасу где је и сахрањен 1972. године. Гимназију је завршио у Новом Саду, студије у Пешти, а докторске студије у Будимпешти. Објавио је више од десет књига новела и један роман, а у периоду од 1933. до 1941. године уређивао је и издавао часопис „Каланђа“. Најпознатије новеле овог књижевника су „Мећава“, “Лутајући возови“ и „Мостови у ноћи“. У знак сећања на овог књижевног ствараоца, који је живео и стварао у Темерину и Врбасу, ова два града су установили Меморијал и књижевну награду под његовим именом 1975. године. Меморијал се одржава наизменично у Темерину и Врбасу сваке две године, док се књижевна награда додељује сваке године за новеле и приповетке штампане на мађарском, односно српском језику.
